Ratni zarobljenik koji želi da se vrati u Severnu Koreju da umre

Jednog blistavog jutra ove nedelje, neobično velika masa okupila se na stanici Imdžingang - poslednjem stajalištu na seulskoj gradskoj podzemnoj železnici koja je najbliža Severnoj Koreji.

Bilo je tu na desetine aktivista i policajaca, čija je pažnja bila usmerena na jednog čoveka: Ana Haka Sopa, 95-godišnjeg bivšeg severnokorejskog ratnog zarobljenika koji je pošao kući, na drugu stranu granice koja razdvaja Korejsko poluostrvo.

Bilo je to ono što je An nazvao njegovim poslednjim putovanjem - želeo je da se vrati u Severnu Koreju da bi tamo bio sahranjen, pošto je proveo dobar deo života u Južnoj Koreji, veći deo protiv sopstvene volje.

Nije uspeo da pređe: bio je vraćen, kao što je i bilo očekivano, zato što južnokorejska vlada rekla da nije imala dovoljno vremena da završi neophodne pripreme.

Ali je An stigao onoliko blizu koliko je mogao.

Oslabljen plućnim edemom (sakupljanje tečnosti u plućima), nije mogao da izdrži tridesetominutnu šetnju od stanice do Mosta ujedinjenja - iliti Tongil Dae Gjoa - jednog od nekoliko prelaza koji povezuju Južnu Koreju sa Severnom.

I zato je izašao iz kola na oko 200 metara od mosta i prešao poslednju deonice peške, u pratnji dvojice pristalica koji su ga pridržavali.

Vratio se držeći severnokorejsku zastavu, prizor koji se retko viđa i izuzetno nervira u Južnoj Koreji, i obratio se novinarima i okupljenim volonterima koji su došli da mu iskažu podršku.

„Samo želim da moje telo počiva u istinski nezavisnoj zemlji.

„Zemlji slobodnoj od imperijalizma“, rekao je on.

• 'Besprekorno' odmaralište na plaži Severne Koreje samo za ruske turiste
• Ne potcenjujte severnokorejske trupe u Rusiji, kažu bivši vojnici za BBC
• Kim Džong Un je saveznik Kine, ali je postao „drug iz pakla“

Neuzdrmano uverenje

An Hak Sop je imao 23 godine kad su ga zarobili Južnokorejci.

Tri godine ranije, išao je u srednju školu kad je severnokorejski vladar Kim Il Sung napao Južnu Koreju.

Kim, koji je želeo da ponovo ujedini dve Koreje, okupio je zemljake oko tvrdnje da je Jug bio taj koji je prvi pokrenuo napad 1950.

An je bio među onima koji su u to poverovali.

On se prijavio u Severnokorejsku narodnu armiju 1952. kao oficir za vezu i potom bio dodeljen jedinici koja je pošla na Jug zemlje.

Bio je zarobljen u aprilu 1953. godine, tri meseca pre primirja, i iste godine bio osuđen na doživotni zatvor.

Bio je pušten više od 42 godine kasnije, zbog specijalnog pomilovanja na dan nezavisnosti Koreje.

Kao i mnogi drugi severnokorejski zatvorenici, An je takođe bio obeležen kao „crvenokosi“, što je referenca na simpatije koji su gajili prema komunizmu i imao je problema da nađe pravi posao.

Nije bilo lako, ispričao je on za BBC u jednom ranijem intervjuu u julu.

Vlada isprva nije bila od velike pomoći, rekao je on, budući da su ga agenti godinama pratili.

Oženio se, i čak usvojio dete, ali se nikad nije osećao kao da pripada ovde.

Tokom čitavog tog vremena, živeo je u seocetu u Gimpu, najbliže što civil može da živi granici sa Severnom Korejom.

A opet je 2000. godine odbio priliku da bude poslat nazad u Severnu Koreju zajedno sa desetinom drugih zatvorenika koji su takođe želeli da se vrate.

Bio je optimističan u to vreme da će se veze između dve strane popraviti, da će njihovi ljudi moći da putuju tamo i nazad slobodno.

Ali je odlučio da ostane zato što se plašio da bi odlazak značio pobedu za Amerikance.

„U to vreme su se zalagali za vladavinu američke vojske u Južnoj Koreji“, rekao je on.

„Da sam se vratio u Severnu Koreju, osećao bih se kao da sam ustupio vlastitu spavaću sobu Amerikancima – da sam je oslobodio za njih. Moja savest kao ljudskog bića to naprosto nije mogla da dozvoli.“

Nije najjasnije na šta drugo on misli sem na produbljivanje veza između Seula i Vašingtona, koje podrazumevaju snažni vojni savez kao garanciju zaštite Južne Koreje od bilo kakvog napada Severne Koreje.

Ta veza duboko uznemirava Ana, koji nikada nije prestao da veruje u propagandu porodice Kim - da je jedina stvar koja sprečava ponovno ujedinjenje Korejskog poluostrva „imperijalistička Amerika“ i vlada Južne Koreje koja im služi.

'Transfer kolonijalne vlasti'

Rođen 1930. u okrugu Gangva, u pokrajini Gjeongi, tokom japanske kolonijalne vlasti nad Korejskim poluostrvom, An je bio najmlađi od trojice braće.

Imao je i dve mlađe sestre.

Patriotizam se rano primio kod njega.

Njegov deda je odbio da mu dozvoli da ide u školu zato što „nije želeo da me pretvore u Japanca“, priseća se on.

I zato je započeo školu kasnije nego što je uobičajeno, nakon dedine smrti.

Kad je Japan kapitulirao 1945, okončavši Drugi svetski rat i njegovu kolonizaciju Koreje, An i njegov mlađi brat, koji je dezertirao iz japanske vojske, krili su se u kući njihove tetke, u podnožju planine Mani na ostrvu Gangva.

„To nije bilo oslobođenje - to je samo bio transfer kolonijalne vlasti.

„Na letku koji smo videli pisalo je da Koreja nije oslobođena, već da će umesto toga biti primenjena američka vojna vlast. Čak je pisalo da ako iko bude prekršio američki vojni zakon, biće strogo kažnjen prema prekom vojnom zakonu“, rekao je on.

I dok su se Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države sporili oko Korejskog poluostrva, dogovorili su se da ga podele.

Sovjeti su preuzeli kontrolu nad Severom, a SAD nad Jugom, gde su postavili vojnu administraciju do 1948.

Kad je Kim izvršio napad 1950, na vlasti je bila vlada Južne Koreje - ali An, kao i mnogi drugi Severnkorejci, veruje da je Južna Koreja isprovocirala taj sukob i da je njen savez sa Vašingtonom sprečio ponovno ujedinjenje.

Svet koji se menja

Jednom kad je bio uhapšen, An je imao nekoliko šansi da izbegne zatvor – od njega je zatraženo da potpiše dokumente kojima se odriče Severne Koreje i njene komunističke ideologije, koji su se zvali „konverzija“.

Ali on je to odbio.

„Zato što sam odbio da potpišem zavet konverzije, morao sam da trpim beskrajna poniženja, torturu i nasilje - dane ispunjene sramotom i bolom. Nema drugog načina da se do kraja opiše ta patnja rečima“, rekao je on masi koja se okupila blizu granice u sredu.

Vlada Južne Koreje nije nikada direktno odgovorila na ovu konkretnu optužbu, mada je specijalna komisija 2004. priznala da je bilo nasilja u zatvoru.

Anove direktne optužbe istraživala je Komisija za istinu i pomirenje Južne Koreje, nezavisno telo koje istražuje prošla kršenja ljudskih prava, 2009. godine, i zaključila da je uložen svesni napor da se silom nametne konverzija, što je podrazumevalo i činove torture.

Odavno je opšteprihvaćeno u Južnoj Koreji da su se takvi zatvorenici često suočavali sa nasiljem iza rešetaka.

„Kad god bih došao svesti, prva stvar koju bih proverio bile su moje ruke - da bih video da li na njima ima crvenog mastila“, prisetio se An u intervjuu iz jula.

To bi obično značilo da je neko silom pritisnuo otisak prsta na zavet ideološke konverzije.

„Ako ga nije bilo, pomislio bih: 'Šta god da su uradili, ja sam pobedio'. I bio bih zadovoljan.“

Severna Koreja se izuzetno promenila otkako je An otišao iz nje.

Sada zemlju vodi unuk Kima Ila Sunga - izolovanu diktaturu koja je bogatija nego što je bila 1950. godine, ali je i dalje jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu.

An nije bio u Severnoj Koreji tokom katastrofalne gladi iz 1990-tih u kojoj su umrle stotine hiljada ljudi.

Desetine hiljada drugih su pobegle, upustivši se u smrtonosna putovanja kako bi pobegli od tamošnjeg života.

An je, međutim, odbacio sugestiju bilo kakvih razloga za zabrinutost za humanitarno stanje u Severnoj Koreji, okrivivši medije za pristrasnost i izveštavanje isključivo o mračnoj strani zemlje.

On tvrdi da Severna Koreja cveta i brani Kimovu odluku da pošalje trupe u pomoć ruskoj invaziji nad Ukrajinom.

Južna Koreja se takođe promenila tokom Anovog boravka u njoj - nekada siromašna vojna diktatura, danas je bogata, moćna demokratija.

Njeni odnosi sa Severnom Korejom su imali uspona i padova, varirajući od otvorenog neprijateljstva do kontakata punih nade.

Ali Anova uverenja su ostala neuzdrmana.

On je posvetio poslednjih 30 godina života protestima protiv zemlje za koju veruje da još uvek kolonizuje Južnu Koreju - Amerike.

„Kažu da ljudi, za razliku od životinja, imaju dve vrste života. Jedan je osnovni biološki život - onaj u kom govorimo, jedemo, vršimo nuždu, spavamo, i tako dalje. Drugi je politički život, takođe zvan i društveni život. Ako oduzmete ljudskom biću njegov politički život, on se onda ne razlikuje od robota“, rekao je An za BBC u julu.

„Živeo sam pod japanskom kolonijalnom vlašću sve te godine. Ali ne želim da budem sahranjen pod američkim kolonijalizmom čak ni u smrti.“

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Skriveni životi LGBTQ zajednice u Severnoj Koreji
• Poklon Putina Severnoj Koreji: Lav i medvedi
• Modna dizajnerka iz Severne Koreje: 'Videla sam slobodu u pocepanim farmerkama'
• Zašto se Severna Koreja bori protiv belih venčanica i južnjačkog slenga
• Od limuzine do servisa za čaj: Koje su sve poklone razmenili Putin i Kim