'Pecanje je način života': Lov na ribarska mesta u Letoniji

Ribarsko mesto Saulkrasti - urezano je na velikoj četvrtastoj ploči nepravilnog oblika.

Iznad nje je staklena kugla - nekadašnji plovak pomoću kojeg su ribari održavali mrežu na površini vode.

Nekoliko metara dalje 12 stepenika vodi do ulaznih vrata jedne od retkih drvenih kuća na plaži u mestu Pabaži na obalama Baltika.

Ovo mestašce, na istočnoj obali Riškog zaliva, udaljeno je 42 kilometara od glavnog grada Letonije - Rige i pripada gradu Saulkrasti.

Sa bočne strane usamljene kuće desetine užadi je posloženo na zelenom onižem ormariću, a nekoliko starih ribarskih mreža okačeno o zarđala sidra.

Stare merdevine su položene, uz drveni zid su poređane plastične kutije različitih boja, a na konopcu se suše šuškava ribarska narandžasta odela.

Usamljeni dvosed u dvorištu umesto jastuka prekriva zelena mreža.

Miriše na vodu.

Baltičko more, koje zapljuskuje obale Letonije, Litvanije, Estonije, Rusije, Finske, Švedske, Danske i Nemačke, ima malu dubinu i mešavinu slane i slatke vode, što ga posebno čini ranjivim na promene u životnoj sredini.

Zabrinjavajuća situacija staništa dovodi do dramatičnog pada pojedinog ribljeg fonda, pri čemu ribarstvo gubi ekonomski i kulturni značaj.

I tu veliki Riški zaliv nije izuzetak.

Koliko je samo riba uhvaćeno ovim mrežama, pomišljam dok se vraćam drvenim puteljkom, pre nego što mi se pesak uvuče u patike.

Nekoliko čamaca ispunjenih kišnicom raštrkano je po plaži, a i ovde je užad obavijena oko čeličnih šipki.

Talasa ni na vidiku, dok vetar povremeno pirne.

Kakva idila, izgovaram glasno, zagledana u pučinu.

Voda je hladna, ali to ne sprečava nekolicinu ljudi da se ipak okupaju u njoj.

Samo nekoliko metara dalje su građevinske skele i nekoliko radnika - niče novi hotel, ali niko od prisutnih ne zna ko živi u ovom skromnom objektu.

Njen vlasnik, saznajem kasnije, Edgard, najstariji je ribar, ne samo u tom mestu, već i šire.

I ovo, kao i druga manja mesta u Letoniji koje sam posetila, poprilično su uređena i čista za razliku od mnogih u Srbiji.

Dobro su i opremljena - imaju veliki supermarket, železničku stanicu koja radi, vozove koji ne kasne, a fasade na kućama su uređene, ulice dobro obeležene i za pešake i za bicikliste.

Edgard je ovde prvi kupio pokretnu kućicu i prodavao ulov po okolnim mestima, kaže mi mladić u turističkoj organizaciji Saulkrastija.

Nastavio je tradiciju njegovih predaka, ali je trenutno u Nemačkoj, jer je imao problema sa brodom koji je plovio, nastavlja da mi priča oduševljeno o njegovom sunarodniku.

„Šteta", izgovaram razočarano.

Ribolov je u Letoniji, članici Evropske unije (EU) od 2004, poslednjih godina strogo kontrolisan.

Ribarske zajednice u ovoj bivšoj sovjetskoj republici imaju dugu tradiciju, ali se na njihovim peščanim plažama umesto čamaca i udica sve više viđaju načičkani peškiri turista sa različitih strana, dok niču hoteli.

Dodatna pretnja za priobalne ribare je i sve veći broj foka koji se hrani upravo njihovim ulovom, zbog čega mnogi odustaju da izbace opremu u hladne vode Baltika.

Vlasti su zato odlučile da pruže određenu nadoknadu ribarima koji zbog ovih sisara izgube ulov ili opremu, navodi se u Godišnjem izveštaju o letonskoj ribarskoj floti iz 2023.

U očuvanje ribolova na Baltičkom moru uključila se i Evropska komisija, usvojivši krajem avgusta 2025. predlog o maksimalnoj količini godišnjeg ulova u komercijalne svrhe.

Jedan od predloga jeste da se smanji količina ulovljenih haringi u Riškom zalivu, ali i lososa u njegovom glavnom basenu.

Zalihe ribe se sve više iscrpljuju, a i izgradnja hidroelektrana je negativno uticala, te su prirodni putevi njihovih migracija kroz reke zaustavljeni, zbog čega se i prihodi smanjuju.

Poređenja radi, 1995. godine udeo ribolova u bruto društvenom proizvodu Letonije bio je viši od osam odsto.

Gotovo dve decenije kasnije, taj broj je svega 0,4 odsto.

Ni manjak riba, ni niz poteškoća ne može da poljulja ljubav koju Toms Klabis iz Rige ima prema pecanju.

Ribu lovi više od decenije i u proseku je na vodi 130 dana.

Poslednjih godina peca sa prijateljem Gatisom Ernstsonsom i gotovo da nema vodene površine u Letoniji gde nisu bacili mrežu ili štap.

„Babite, Kanieris, Engure...", nabraja samo neka od plitkih letonskih jezera gde su nedavno lovili.

Najdraže mesto za pecanje im je, ipak, reka Daugava koja protiče kroz njihovu rodnu Rigu.

Uglavnom hvataju štuke i smuđ, što su najčešće ribe koje mogu da se ulove širom Letonije.

„I posle toliko godina ushićen sam kada nešto upecamo - vrtlog emocija me preplavi",

„Pecanje je postalo moj način života", kaže 32-godišnji Toms za BBC na srpskom.

A sve je počelo spontano, dok je bio petogodišnji dečak i odlazio sa dekom do reke Daugave.

Radovao se tim zajedničkim odlascima i neprestano iščekivao da vidi šta će sledeće da se upeca.

Imao je osam godina kada je prvi put nešto ulovio.

Bio je to linjak, slatkovodna riba, izduženog oblika, prekrivena debelom sluzi, zelene boje.

„Toliko je jako zagrizla da se i dalje sećam kako sam se trgnuo.

„Trčao sam unazad nekih desetak metara povlačeći štap kako bih video šta sam ulovio", prepričava.

Ribarski pribor odložio je do srednje škole i od tada ga ne ispušta.

Pogledajte vodič kroz Rigu

Vremenom je ovaj dvojac usavršavao tehnike pecanja i naučio šta je potrebno od opreme da se ne bi vratio praznih ruku iz ribolova.

„Mamac nije najvažniji, već da se riba zaista pronađe, a potom izazove kako bi zagrizla ono što je na kraju štapa", objašnjava.

Lagani štap je idealan je za hvatanje smuđa, dok su za neke veće ribe poput soma potrebne jake i oštre udice, mašinice ili čvrsti štapovi.

Najteža riba koju su do sada ulovili bio je upravo som - 50 kilograma težak i 170 centimetara dug.

Idealno vreme za pecanje je noć jer je voda mirna, a ribe aktivne.

Najviše ribara pored reke Daugave videćete tokom leta, ali se količinski najviše upeca od avgusta do oktobra govori Toms iz iskustva.

Pecali su oni i kada temperatura padne ispod nule.

„Tada idete po ledu i probijate ga štapom."

Poslednje dve godine Toms i Gatis podučavaju ribare početnike i s vremena na vreme organizuju ture.

„Kada mi uhvatimo ribu težine pet do šest kilograma to je dobar ulov, ali emocije koje oni pokazuju kad god nešto upecaju, to nas dodatno ispunjava", kaže ponosno.

Pored osnovnih tehnika, uče ih strpljenju, ali i kako da iz sopstvenih grešaka izvuku lekciju.

„Da bi se napredovalo posle svakog neuspelog lova bi trebalo da se razmisli o postupcima i gde je zakazalo, što mnogi ljudi propuštaju na samom početku.

„Ribolov nije statičan i sve vreme ste na oprezu, gledate, pratite, vrebate i na svaki šum se trgnete, posežete za udicom", ukazuje.

Za koji dan ih čeka takmičenje u pecanju zbog čega su na jezeru Razna, jednom od najvećih u Letoniji.

Koliko je trenutno stepeni, pitam ga.

„Oko 18, nije hladno, ali je bilo baš vetrovito i brod nam se često prevrtao.

„Bio je dobar ulov - uhvatili smo grgeča, mada ga ima dosta na Baltiku", kaže zadovoljno.

Kroz Tomsove ruke prošlo je pregršt riba, ali ostala je jedna koju bi rado voleo da ulovi - tuna.

„Ukusna je", kaže.

„Biće", dodaje optimistično.

Kiša polako počinje da pada u Rigi, a oni se spremaju za novi izlazak na jezero.

„Što da ne ulovimo još nešto".

BBC na srpskom je od sada i na Jutjubu, pratite nas OVDE.

Pratite nas na Fejsbuku, Tviteru, Instagramu i Vajberu. Ako imate predlog teme za nas, javite se na [email protected]

• Šta spaja Beograd i Rigu, a nije košarka
• Upoznajte Rigu: Ušuškana luka, stara kaldrma i spor oko sovjetskih tragova
• Razglednica Rige: Secesija, zaliv i pijaca
• Odlazeće pismo iz Rige: Tri brata, crna mačka i legendarni uživo
• Kroz tvrđave i crkve Viljnusa ili - kako nisam dobio državljanstvo umetničke republike
• Nelegalni ribolov u Crnoj Gori: Od dinamita do struje