Čemu služi ekološka taksa koju plaćaju firme: Od zagađenja ne može da se diše, kanalizacije nema, a novac ide za EXPO

Ovo praktično znači da su porezi i nameti koje građani i privreda plaćaju ismejani i obezvređeni, kada se zna da je Srbija prikupila milijarde tokom godina od ekoloških taksi, ali da se i posle dve decenije u državi praktično nije ni počelo sa rešavanjem ekoloških problema. Još gore, osim što smo sami plaćali, uzajmili smo u ove svrhe.

„Ukazujemo godinama na ovaj problem, a kada su takse tako čudno napravljene da se ne zna na šta se taj novac troši, mi ih nazivamo parafiskalni nameti. Mi bismo više voleli da porez na delatnost bude veći, jer ovako plaćate nešto da ne znate zašto plaćate. Što se tiče tih nameta, bilo ih je preko 1.000 koje je privreda plaćala, pa smo se žalili i jedno vreme je to urodilo plodom, smanjen je taj broj na nekih 500 da bi se ponovo uvećao u međuvremenu“, kaže Nebojša Atanacković, predsednik Unije poslodavaca Srbije.

Od 2004. godine, Srbija ubira takozvanu „ekološku taksu“ od svih firmi, shodno tome koliko zagađuju životnu sredinu. Ovaj novac se ranije slivao u Fond za čistu Srbiju, koji je neslavno završio, jer su u njemu ustanovljene pronevere. Za ovo niko nije odgovarao, Fond je ukinut, ali je prikupljanje naknade nastavljeno.
I dok su se ranije sredstva distribuirala u odnosu 40 odsto prihoda za budžet RS, a 60 odsto prihoda za budžete lokalnih samouprava na čijoj teritoriji su naplaćene, danas je potpuno obrnuto.

Visina naknada za ekološku taksu uređena je posebnom uredbom, koja ih razrezuje shodno veličini preduzeća i šifri delatnosti koju ta firma obavlja.

Ukoliko preduzeće ima veliki negativni uticaj na životnu sredinu, eko-taksa za godinu dana za mikro pravna lica i preduzetnike iznosi 20.000 dinara, za mala pravnih lica je 200.000 dinara, za srednje veličine godišnja onih koji mnogo zagađuju obaveza je 500.000 dinara, dok je za „velike“ iznos dva miliona dinara.

Ako preduzeća imaju srednji negativan uticaj na životnu sredinu – za mikro pravna lica i preduzetnike naknada je 10.000 dinara, mala preduzeća 100.000 dinara, a za srednja 250.000 dinara. Velika preduzeća koja imaju srednji negativan uticaj na životnu sredinu plaćaju milion dinara.

Za mali negativni uticaj, mikro pravna lica i preduzetnici plaćaju za celu godinu 5.000 dinara, mala 50.000 dinara, srednja iznos od 125.000 dinara i velika preduzeća 500.000 dinara.

Svi paušalci su u kategoriji najnižih taksi u okviru svake od tri kategorije delatnosti. Ova kategorizacija nije nova i primenjuje se još od 2019. godine, a Prema zakonu, za nepoštovanje poreske obaveze plaćanja eko-takse predviđene su i novčane kazne. One mogu ići u rasponu od 10.000 do dva miliona dinara.

Prema poslednjem zakonu o eko-taksama, za utvrđivanje visine naknade za eko-takse iznos ne može biti veći od 0,4 odsto prihoda ostvarenih u prethodnoj godini.

Novim odredbama precizirano je i da eko-taksu ne plaćaju stambene zajednice, udruženja i preduzetnici tokom mirovanja. Na spisak obveznika dodati su ogranci stranih pravnih lica, a gradilišta sa neprekidnim trajanjem dužim od 12 mesecu smatraju se izdvojenom jedinicom.

„Ta se naknada sliva u budžet kao i sve drugo, a nismo otvorili ni reciklažne centre. Mi taj problem imamo gde hoćete, od medicinskog otpada koji je najopasniji do hemijskog, metalnog i svih drugih vrsta industrijskog otpada. Pokazalo se da za mnogo šta ima novca u budžetu, pa čak i za siromaštvo. Ali vi ne možete da dišete, a iz tog budžeta ide novac za Expo. Leti ne možete ni da vodite goste po Srbiji zbog smrada i zagađenja koje se širi od ilegalnih i drugih deponija“, objašnjava Dragoljub Rajić, direktor Mreže za poslovnu podršku.

Problem je što više niko zaista ne može da odredi koliko se novca zaista sliva u budžet od ekoloških taksi, jer se prikuplja zajedno sa svim ostalim prihodima. Neke procene i analize ipak je objavio Fiskalni savet gde je postalo jasno da smo određene probleme u zemlji i mogli da sami finansiramo kroz javne projekte. Ali je Expo bio bitniji za političare od čistije i zdravije sredine.

Analize Fiskalnog saveta su ranije pokazale da se u periodu od 2011. do 2022. godine po osnovu ekoloških taksi i naknada u budžet opšte države slilo 337 milijardi dinara (254 milijardi dinara ukoliko isključimo naknadu za korišćenje vazdušnog prostora i naknadu za vodu) odnosno 35 milijardi dinara samo u 2022. godini.

Prema ovim podacima u 2021. godini je na osnovu ekoloških taksi naplaćeno skoro 244 milijardi dinara (preko dve mlrd evra). Najveći deo ovih prihoda čine različite energetske naknade (prvenstveno akcize) i naknade u oblasti saobraćaja, koje u načelu jesu delom ekološki porezi ali se suštinski tretiraju kao opšta primanja budžeta. Iste godine, 2021. godine, smo uzeli kineski kredit od 3,2 milijardi evra za kanalizaciju i prečišćavanje voda i izradu deponija. Kanalizacija i dalje nije izgrađena, a otpadne vode se i dalje mahom direktno izlivaju u reke.

Srbija ulaže u sajmove i nacionalne stadione, umesto u ono što je zaista potrebno za stanovnike ove zemlje – čistiji vazduh, vodu i zemlju. Ne samo to, u ove svrhe se zajmimo od Kine, EBRD, Banke za razvoj saveta Evrope, Nemačke razvojne banke, podižemo kredite kod komercijalnih banaka, a izdali smo i zelenu obveznicu, ali jasnih poboljšanja u ovoj oblasti nema.

A poreski obveznici se pitaju zato što plaćaju nešto od čega ne vide konkretnu korist i zbog toga što ne znaju na šta se novac troši. Mreža saobraćajnica i nacionalni stadion još uvek nisu u sektoru zaštite životne okoline, mada železnički saobraćaj jeste.

„Politička elita nije ni imala tu ideju da reši ovakve probleme. Prvo su tu krivi privrednici, kompanije i vlasnici kapitala koji plivaju u toj koruptivnoj žabokrečini ili ćute, ali su krivi i građani. Kada bi se išlo na obustavu plaćanja poreza, siguran sam da bi stvari izgledale drugačije. Drugo mi ni ne znamo kako izgledaju ugovori sa nekim velikim zagađivačima, pa je i to problem jer nema ni pravog nadzora. Kazne su male, a mi smo samo postali jedna obična deponija. Sećate se Fonda za zelenu Srbiju? Da li je iko odgovarao za tu proneveru?“, pita se Rajić.

Neočekivana potvrda da smo svi krivi za ovakvu situaciju došla je iz Temerina pre nekoliko dana, tačnije 1. septembra. Večernje novosti prenele su vest da su lokalni odbornici izglasali da arsen nije otrov. Naime, rok od 60 dana, koji je republički zaštitnik građana, Zoran Pašalić, dao lokalnoj samoupravi i JKP „Temerin“ da stanovništvu obezbede higijenski ispravnu vodu i javno obznane da je česmovača u ovoj opštini zbog prekomernog sadržaja arsena zabranjena za piće i pripremu hrane još u novembru 2003, istekao je 23. avgusta, ali problem posle tog datuma – suprotno očekivanju žitelja Temerina, Bačkog Jarka i Siriga – nije rešen proglašavanjem vanredne situacije.

Na sednici Skupštine opštine, održanoj 29. avgusta, usvojen je Izveštaj o poslovanju JKP, u kojem piše da „na osnovu savremenih stručnih saznanja, utvrđena fizičko-hemijska odstupanja od propisanih vrednosti vode, ne predstavljaju opasnost po zdravlje ljudi“. Iz ovog JKP su obavestili javnost da voda nije ispravna za piće te da je obezbeđeno snabdevanje stanovništva mobilnom cisternom. Ove navode direktora JKP demantovali su sugrađani, koji su i zatražili reagovanje ombudsmana zbog distribucije i naplate zabranjene vode, kako prenose Novosti.

Dakle, iako se takse plaćaju, ne ulaže se u ekologiju, naprotiv svest o štetnim materijama se namerno umanjuje i unižava u Srbiji, setimo se slučaja sa aflatoksina. Mleko sa povišenim nivoima ovog otrova konzumiramo svakodnevno, jer je država tako odlučila 2013. godine, kada je granica dozvoljenog nivoa aflatoksina jednostavno podignuta i tako rešen problem nastao time što su mlekare u Srbiji prodavale mleko sa više ovog otrova nego što je bilo dozvoljeno propisima.